Šest obaveznih dokumenata za vizu Vander Elst

Preduzeća koja posluju na jedinstvenom evropskom tržištu često moraju brzo da upute zaposlene na rad u drugu državu. Kada su ti radnici državljani država van EU, uobičajena pravila o imigraciji mogu da zaustave poslovanje. Viza Vander Elst rešava ovaj problem. Ona omogućava poslodavcu sa sedištem u jednoj državi članici EU da privremeno uputi zaposlene koji nisu državljani EU radi pružanja usluga u drugoj članici, bez pribavljanja nove, zasebne radne dozvole za državu odredišta.

Mehanizam Vander Elst olakšava prekogranično pružanje usluga. Ukidanjem obaveze pribavljanja uobičajenih radnih dozvola u državi prijema, ovaj okvir omogućava preduzećima da efikasno izvršavaju ugovorne obaveze. Iako nije potrebno pribaviti punu radnu dozvolu, određeni administrativni koraci i obavezni dokumenti i dalje su neophodni za zakonit ulazak i poštovanje propisa.

Pravni okvir Vander Elst nastao je iz spora u kojem je učestvovao Rejmond Vander Elst, belgijski izvođač radova na rušenju. Vander Elst je 1989. godine dobio ugovor za rušenje objekata u Francuskoj. Pokušao je da na francusko gradilište uputi nekoliko svojih zaposlenih iz Maroka, koji su već imali važeće belgijske radne dozvole. Francuski organi su se tome usprotivili, što je dovelo do prelomne presude Evropskog suda pravde (ECJ) iz 1994. godine u predmetu C-43/93.

Evropski sud pravde presudio je da države članice ne smeju da zahtevaju dodatne radne dozvole za državljane trećih država koji su već zakonito i redovno zaposleni u preduzeću sa sedištem u EU koje privremeno pruža prekogranične usluge. Obavezivanje poslodavca da pribavi nove dozvole za postojeće zaposlene ograničava slobodu prekograničnog pružanja usluga. Ovom presudom utvrđeno je da država prijema tokom privremenog upućivanja mora da poštuje pravni status radnika u matičnoj državi članici.

Kasnije su neke države članice pokušale da ograniče ovu slobodu zahtevajući da radnici budu zaposleni određeni minimalni period pre upućivanja. Evropski sud pravde razmatrao je ovo pitanje u naknadnoj presudi iz 2006. godine, u predmetu C-244/04. Sud je pojasnio da države članice ne smeju da zahtevaju minimalno trajanje prethodnog zaposlenja kao uslov za upućivanje radnika po pravilima Vander Elst. To znači da poslodavac može da zaposli radnika koji nije državljanin EU i da ga gotovo odmah uputi u drugu državu članicu EU, pod uslovom da su ispunjeni svi ostali zakonski uslovi.

Ispunjavanje zakonskih uslova zahteva podnošenje tačno određenih dokumenata nadležnoj ambasadi ili konzulatu države prijema. Nedostatak čak i jednog dokumenta može dovesti do trenutnog odbijanja zahteva ili velikih kašnjenja u obradi. Poslodavci i radnici moraju da prikupe svih šest obaveznih dokumenata pre zakazivanja termina.

Prikupljanje ovih dokumenata samo je osnovni uslov. Iako osnovni spisak ostaje isti, države članice EU primenjuju različite pragove, oslobođenja i rokove obrade, koje poslodavci moraju da uzmu u obzir.

Među državama članicama EU, Nemačka primenjuje stroga pravila o tome kada je viza Vander Elst potrebna. Viza je obavezna ako upućivanje u Nemačku traje duže od tri meseca ili ako radnik u državi iz koje se upućuje ima samo dozvolu za privremeni boravak, na primer onu koja važi do pet godina. U tim slučajevima radnik mora da podnese zahtev za vizu pre ulaska u Nemačku radi početka rada.

Važno oslobođenje od obaveze pribavljanja vize predviđeno je za radnike sa statusom dugotrajnog rezidenta. Ako državljanin treće države ima status dugotrajnog rezidenta u drugoj državi članici EU u skladu sa Direktivom 2003/109/EZ, oslobođen je obaveze pribavljanja nemačke vize. Ovo oslobođenje važi za privremeno pružanje usluga u trajanju do 90 dana tokom bilo kog perioda od 12 meseci. Za upućivanja duža od 90 dana primenjuje se uobičajeni postupak za izdavanje vize, bez obzira na boravišni status.

Za zahtev za vizu Vander Elst podnet Ambasadi Nemačke u Varšavi, u Poljskoj, uobičajena taksa za obradu iznosi približno 400 PLN ili 75 EUR. Taksa se mora platiti u gotovini, u lokalnoj valuti.

Poslodavci treba da računaju na moguća kašnjenja u postupcima pred nemačkim organima. Evropska komisija kritikovala je nemačke organe jer stvarno vreme obrade zahteva za vizu Vander Elst često premašuje rok od pet dana koji Sud pravde EU smatra srazmernim. Iako sud očekuje brzo rešavanje zahteva radi zaštite slobode pružanja usluga, administrativni zastoji su i dalje česti.

Pored Nemačke, i druge evropske države imaju sopstvene postupke za upućivanje radnika koji nisu državljani EU. U Belgiji državljanima trećih država upućenim iz druge članice EU nisu potrebni ni radna dozvola ni viza za boravak kraći od 90 dana. Međutim, poslodavac mora elektronski da podnese prijavu LIMOSA pre početka rada.

Španija je nedavno izmenila svoj pravni okvir. Novom Uredbom o imigraciji, koja je na snazi od 20. maja 2025. godine, Španija neposredno uključuje pravila o prekograničnom pružanju usluga. Time se radnicima koji nisu državljani EU, a zakonito borave u drugoj članici, omogućava da privremeno rade bez španske radne dozvole. Međutim, ako upućivanje traje duže od 90 dana, potrebna je boravišna viza. Pored toga, španski Zakon 45/1999 nalaže poslodavcu da pre početka rada elektronski obavesti nadležni španski organ za rad o upućivanju, bez obzira na to koliko je angažman kratak.

U Italiji je postupak Van der Elst uređen članom 27, stavom 1-bis Zakonodavne uredbe 286/98. Ova odredba omogućava preduzećima da ne primenjuju uobičajeni sistem godišnjih kvota i da ne pribavljaju "nulla osta" (odobrenje za rad). Iako je postupak ulaska pojednostavljen, administrativne obaveze se time ne završavaju. Radnici upućeni u Italiju po pravilima Van der Elst moraju da podnesu zahtev za dozvolu boravka u roku od osam radnih dana od ulaska u državu.

Irska dozvoljava duže privremeno upućivanje, ali zadržava stroge uslove za ulazak. Irska viza Van der Elst omogućava državljanima država van EEP-a da privremeno rade do 12 uzastopnih meseci. Da bi ispunio uslove, radnik mora da ima zakonit boravak i zaposlenje u drugoj državi članici EU. Ovo ograničenje od 12 meseci pruža znatnu fleksibilnost za dugoročne građevinske ili inženjerske projekte.

Za projekte u Austriji država koristi visoko integrisan sistem za nadzor nad upućenim radnicima. Kada poslodavac uputi državljanina treće države u Austriju, mora da podnese zvaničnu prijavu. Centralna koordinaciona služba (ZKO) automatski prosleđuje prijavu upućivanja državljanina treće države Službi za zapošljavanje (AMS), koja zatim izdaje potvrdu o upućivanju u EU.

Vizni zahtevi u Austriji zavise od trajanja angažmana. Državljani trećih država koji su upućeni u Austriju na period kraći od šest meseci moraju da podnesu zahtev za vizu "dozvola za boravak - upućeni radnik". Zahtev mora da se podnese pre putovanja u nadležnoj austrijskoj ambasadi ili konzulatu u državi prebivališta radnika.

Sprovođenje različitih nacionalnih postupaka zahteva pažljivu pripremu. Iako pravila Vander Elst ukidaju potrebu za uobičajenim radnim dozvolama, prikupljanje svih šest obaveznih dokumenata i dalje je bezuslovno neophodno. Poslodavci moraju da ih pribave već u ranoj fazi planiranja kako bi izbegli administrativna kašnjenja i omogućili zaposlenima da zakonito počnu da rade od prvog dana.

Nepoštovanje propisa može dovesti do kašnjenja projekata, novčanih kazni i narušavanja ugleda. Uz jasan kontrolni spisak i poznavanje razlika između nacionalnih pravila u Nemačkoj, Belgiji, Španiji, Italiji, Irskoj i Austriji, preduzeća mogu sa sigurnošću da sprovode prekogranično upućivanje.