Upućivanje radnika u Norvešku: zarade, odmor i smeštaj

Norveška nema jedinstvenu minimalnu zaradu koju država propisuje na nacionalnom nivou. Sindikati i udruženja poslodavaca utvrđuju minimalne iznose zarada kolektivnim ugovorima. Odbor za kolektivne ugovore zatim proširuje njihovo dejstvo (allmenngjøring). Ovaj sistem važi za sve radnike u određenim sektorima. Time se sprečava da strani izvođači, zahvaljujući nižim zaradama, nude niže cene od domaćih kompanija.

Trenutno opšteobavezujuće minimalne zarade važe u deset sektora. Među njima su građevinarstvo, brodogradnja (brodogradilišta), elektroinstalacije, čišćenje i ugostiteljstvo. Od 15. juna 2026. godine nova opšteobavezujuća minimalna zarada važiće za sve zaposlene u automobilskoj industriji (bilbransjen).

Poslodavci moraju da primenjuju odgovarajuću satnicu u zavisnosti od sektora i iskustva radnika. U građevinarstvu minimalna zarada za kvalifikovane radnike iznosi 264,32 NOK po satu. Nekvalifikovani građevinski radnici sa najmanje jednom godinom iskustva u ovom sektoru moraju da primaju 249,00 NOK po satu. Radnici bez iskustva u građevinarstvu zarađuju najmanje 239,61 NOK po satu.

U elektrosektoru satnice su drugačije. Kvalifikovani radnici moraju da budu plaćeni najmanje 270,45 NOK po satu, dok ostali primaju 241,77 NOK. U brodogradnji, koja obuhvata i brodogradilišta, propisana je satnica od najmanje 216,79 NOK za kvalifikovane radnike. Polukvalifikovani radnici u ovom sektoru zarađuju 207,14 NOK, a nekvalifikovani pomoćni radnici 197,61 NOK po satu.

Ako zaposleni rade prekovremeno u bilo kom od sektora u kojima važe opšteobavezujuće minimalne zarade, poslodavci moraju da im isplate dodatak od najmanje 40 % na osnovnu satnicu. Norveška inspekcija rada (Arbeidstilsynet) redovnim kontrolama aktivno nadzire poštovanje ovih minimalnih iznosa.

Pored osnovne zarade i naknade za prekovremeni rad, poslodavci moraju da vode računa i o naknadi za godišnji odmor. U Norveškoj se ona naziva feriepenger i zamenjuje redovnu zaradu tokom korišćenja odmora. Strane kompanije koje registruju ogranke u Norveškoj (NUF) zakonski su obavezne da poštuju ove propise.

Feriepenger se obračunava kao procenat bruto zarade ostvarene u prethodnoj kalendarskoj godini. Zakonska minimalna stopa iznosi 10,2 %. Kolektivnim ugovorima obično je predviđeno 12 %. Za zaposlene starije od 60 godina minimalna stopa povećava se na 12,5 %, odnosno na 14,3 % prema određenim kolektivnim ugovorima.

Pošto se obračun zasniva na zaradi iz prethodne godine, novozaposleni nemaju plaćeni godišnji odmor tokom prve godine rada u Norveškoj, jer još nisu stekli pravo na naknadu feriepenger. Poslodavci ne mogu da zaobiđu ovaj sistem. Nezakonito je isplatiti naknadu za godišnji odmor u gotovini ako zaposleni ne koristi dane odmora. Jedini izuzetak je prestanak radnog odnosa.

Upućivanje radnika često podrazumeva isplatu dodataka, za čije razvrstavanje važe stroga pravila. Prema opšteobavezujućem kolektivnom ugovoru za građevinarstvo, poslodavac mora da pokrije određene troškove putovanja, ishrane i smeštaja. Poslodavci ove naknade ne smeju da koriste za ispunjavanje obaveze isplate minimalne zarade. Povraćaj troškova putovanja, ishrane i smeštaja ne sme se uključiti u njen obračun.

Ugovori moraju da budu precizni. Ako ugovor o radu ne određuje koji delovi dodatka za upućivanje predstavljaju zaradu, a koji povraćaj troškova, ceo iznos se po zakonu smatra naknadom tih izdataka. Zbog toga se ne uključuje u obračun minimalne zarade.

Poreska pravila važe i za svakodnevnu ishranu. Za strane radnike koji redovno putuju između mesta stanovanja i mesta rada, neoporezive naknade za ishranu dozvoljene su samo ako u smeštaju nema uslova za pripremu hrane.

Kada poslodavci obezbeđuju smeštaj, objekti moraju da ispunjavaju određene standarde u pogledu uređenja i stanja. Stambeni prostori koje poslodavac stavlja na raspolaganje upućenim radnicima moraju da budu bezbedni, namešteni i dobro održavani.

Kompanije mogu radnicima da naplaćuju smeštaj, ali su ti troškovi regulisani. Ako se od zarade odbijaju iznosi za stanovanje, oni moraju da budu u razumnom odnosu prema kvalitetu smeštaja i zaradi radnika.