Vander Elst: radnici iz trećih država bez radne dozvole

Prekogranično angažovanje podizvođača u Evropi sve više se oslanja na državljane država koje nisu članice EU. Prema doktrini Vander Elst, državljani trećih država koji su zakonito zaposleni i borave u jednoj državi članici EU mogu biti privremeno upućeni u drugu državu članicu EU bez potrebe za novom radnom dozvolom države prijema. Ovo pravilo omogućava brzo raspoređivanje radne snage i pomaže u rešavanju ozbiljnog nedostatka radnika u građevinarstvu, transportu i proizvodnji.

Obim ovakvog kretanja radne snage je značajan. Poljska, Slovenija i Španija su glavne države iz kojih se državljani trećih država upućuju na rad u druge države EU. Među ovim radnicima najviše je državljana Bosne i Hercegovine i Ukrajine. Poznavanje zakonitih načina prekograničnog raspoređivanja radne snage ključno je za održavanje lanaca snabdevanja bez kršenja nacionalnih propisa o imigraciji.

Pravni osnov za ovakvo kretanje radne snage nije nov. Načelo Vander Elst proisteklo je iz presude Suda pravde Evropske unije iz 1994. godine u predmetu C-43/93, Raymond Vander Elst protiv Office des Migrations Internationales. Predmet se odnosio na belgijsko preduzeće za rušenje koje je uputilo zaposlene državljane Maroka na projekat u Francuskoj. Francuski organi pokušali su da kazne poslodavca jer nije pribavio francuske radne dozvole.

Sud pravde Evropske unije presudio je u korist poslodavca. U ustaljenoj sudskoj praksi zauzeo je stav da je zahtev za radnu dozvolu države prijema za upućene državljane trećih država protivan članu 56. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije i njime garantovanoj slobodi pružanja usluga. Države članice ne mogu da ograničavaju pravo stranog poslodavca na pružanje usluga nametanjem administrativnih opterećenja kojima se udvostručuju mere zaštite već obezbeđene u državi upućivanja.

Tokom godina, države prijema pokušavale su da ograniče ovu slobodu zahtevajući da radnici imaju dugotrajnu vezu sa poslodavcem koji ih upućuje. Sud je, međutim, dosledno odbacivao te prepreke. U predmetu C-244/04, Komisija protiv Nemačke, Sud pravde Evropske unije presudio je da je zahtev za minimalnim periodom prethodnog zaposlenja kod poslodavca koji upućuje radnika, na primer 12 meseci, nesrazmeran i nezakonit. Time je utvrđeno da čak i novozaposleni radnici koji nisu državljani EU mogu odmah biti upućeni, pod uslovom da su zakonito zaposleni.

Iako lokalne radne dozvole nisu potrebne, države prijema i dalje mogu da propisuju administrativne obaveze i uslove boravka, poput dozvole za privremeni boravak ili posebne vize Vander Elst, u zavisnosti od trajanja upućivanja. Pravila se razlikuju od države do države, pa je usklađivanje sa propisima složen zadatak. Na primer, Evropska komisija trenutno vodi postupak protiv Nemačke zbog povrede prava EU. Komisija smatra da zahtev Nemačke da državljani trećih država pribave dodatnu vizu Vander Elst za upućivanja do 90 dana krši slobodu pružanja usluga i šengenska pravila.

Uprkos ovom sporu koji i dalje traje, nemačko nacionalno zakonodavstvo propisuje posebne postupke. U skladu sa § 17a nemačke Uredbe o boravku (Aufenthaltsverordnung), državljani trećih država sa statusom dugotrajnog rezidenta u drugoj državi članici EU oslobođeni su obaveze pribavljanja vize za privremeno pružanje usluga u Nemačkoj u trajanju do 90 dana u periodu od 12 meseci. Međutim, Nemačka i dalje zahteva da državljani trećih država bez statusa dugotrajnog rezidenta pre ulaska u državu radi pružanja usluga pribave vizu Vander Elst, koja se izdaje kao šengenska viza tipa C ili nacionalna viza tipa D.

Španija je izabrala drugačiji pristup zakonskom uređivanju ovih prava. Zvanično je uključila načelo Vander Elst u svoju novu Uredbu o imigraciji, koja je stupila na snagu 20. maja 2025. godine, i izričito ga definisala kao oslobođenje od obaveze pribavljanja radne dozvole. Za upućivanja kraća od 90 dana u bilo kom periodu od 180 dana, državljanima trećih država koji borave u državama EU van šengenskog prostora, poput Irske, može biti potrebna šengenska viza. Nasuprot tome, za radnike upućene iz šengenskih država obično je potrebna samo prethodna prijava upućivanja pre početka rada u Španiji.

Pravni okvir u Belgiji posebno je usmeren na socijalno osiguranje i lokalnu registraciju. Državljanima trećih država upućenim na osnovu oslobođenja Vander Elst za kratkotrajne poslove nije potrebna radna dozvola niti jedinstvena dozvola. Međutim, moraju da imaju pravo na boravak duži od tri meseca u državi upućivanja. Po dolasku u Belgiju, upućeni radnici moraju da se prijave lokalnoj opštini u roku od tri radna dana od ulaska u državu. Poslodavci moraju i da podnesu prethodnu prijavu LIMOSA i pribave prenosivi dokument A1 kao dokaz o socijalnom osiguranju.

Južnije, u Italiji, pravni okvir je neposredno uključen u nacionalne propise o imigraciji. Načelo Vander Elst primenjuje se na osnovu člana 27. stava 1-bis italijanskog Zakona o imigraciji, poznatog i kao Zakonodavni dekret 286/98. Ova odredba omogućava upućivanje radnika koji nisu državljani EU mimo godišnjih kvota koje inače ograničavaju ulazak strane radne snage.

Radnicima upućenim u Italiju sa vizom Vander Elst nije potrebna "nulla osta", odnosno standardno odobrenje za rad. Umesto toga, naglasak je na regulisanju boravka. Radnik mora da podnese zahtev za dozvolu za boravak u roku od osam radnih dana od dolaska u državu. Time se italijanskim organima omogućava da prate privremeni boravak bez ometanja pružanja usluga.

Holandija strogo ograničava trajanje ovih privremenih upućivanja. Državljani trećih država mogu biti upućeni u Holandiju na osnovu pravila Vander Elst uz boravak od najviše šest meseci. Za očuvanje tog statusa, radnikova dozvola za boravak i radna dozvola u državi upućivanja moraju da važe tokom celog perioda rada u inostranstvu. Poslodavci moraju da obezbede da radnik ima važeći pasoš, važeću dozvolu za boravak i radnu dozvolu iz države upućivanja kako bi bili ispunjeni zahtevi lokalne inspekcije rada.

Irska predstavlja poseban izazov jer nije deo šengenskog prostora. Od državljana država van EEP-a upućenih iz države članice EU zahteva da pre putovanja pribave vizu Vander Elst. Ova viza može biti odobrena za najviše 12 uzastopnih meseci, što je duže od mnogih ograničenja u šengenskom prostoru. Zahtev za irsku vizu Vander Elst mora da se podnese onlajn putem sistema AVATS, najranije tri meseca pre planiranog datuma putovanja. Posebno je važno da pasoš podnosioca zahteva važi još najmanje šest meseci nakon navedenog datuma odlaska iz Irske.

Poštovanje različitih nacionalnih propisa zahteva sistematičan pristup pripremi dokumenata. Iako država prijema ne može da zahteva radnu dozvolu, ima puna ovlašćenja da proveri Vaše evidencije o radnim odnosima. Ako tokom inspekcijskog nadzora na licu mesta ne predočite potrebne dokumente, posledice mogu biti visoke novčane kazne i kašnjenja na projektu.

Pre nego što bilo koji radnik pređe granicu, poslodavci moraju da pripreme standardizovan dosije za dokazivanje usklađenosti sa propisima. U njemu moraju da se nalaze ažurni, pravno valjani dokazi o zaposlenju i osiguranju. Prilikom upućivanja u šengenske države, radnici moraju sa sobom da imaju polisu putnog zdravstvenog osiguranja sa pokrićem od najmanje 30.000 €, uključujući hitnu medicinsku pomoć i repatrijaciju.

Da bi obezbedili poštovanje propisa, poslodavci moraju da prikupe i čuvaju sledeće obavezne dokumente:

• Prenosivi dokument A1 kao dokaz da je radnik obuhvaćen socijalnim osiguranjem u državi upućivanja.
• Popunjenu prethodnu prijavu, poput prijave LIMOSA za upućivanja u Belgiju.
• Radnikov ugovor o radu iz matične države kao dokaz postojećeg, zakonitog radnog odnosa.
• Novije platne liste, evidencije radnog vremena i dokaze o isplati plata radi provere poštovanja lokalnih propisa o minimalnoj zaradi.
• Važeći pasoš i dozvolu za boravak izdatu u državi članici EU iz koje je radnik upućen.

Doktrina Vander Elst nudi delotvoran način da Vaše postojeće radnike, državljane država van EU, angažujete i u drugim evropskim državama. Ovo pravilo, međutim, ne pruža bezuslovno pravo na upućivanje. Svaka država članica zadržava pravo da kontroliše svoje granice i proverava da li su upućivanja privremena, stvarna i u skladu sa zakonom.

Poslodavci moraju pažljivo da provere lokalna pravila o obaveštavanju nadležnih organa i registraciji kako bi prekogranična upućivanja bila potpuno usklađena sa propisima. Ispunjavanjem zahteva države odredišta u pogledu viza, registracije i vođenja evidencija, preduzeća mogu efikasno da realizuju prekogranične projekte bez pravnih rizika.